Published in Serbia - Social interactions and entertainment - 11 Nov 2022 06:00 - 0
ДАЈБОГОВ ДАНВучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени животињама у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају (разилазе). Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта.
Дајбог (Дабог, Дажбог, Даждбог) је словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише (дажд) који су најважнији услови за опстанак људи. Међутим он је и у вези са прецима као бог подземног света што је можда (код нас јужних Словена) његова најбитнија карактеристика. Судећи по томе, боговима не могу строго да се приписују соларни (сунчани) или хтонски (земаљски) принципи већ једно божанство може бити и соларно и хтонско.
Један од најстаријих извора који спомиње Дајбога, а повезан је са нашим, јужнословенским, поднебљем је словенски превод Хронике Јована Малале из 1114. године. Преводилац (који је највероватније са подручја данашње Бугарске) је грчке богове који су владали Египтом, превео словенским именима како би појаснио текст и учинио га ближим читаоцима код којих је памћење на стара божанства још увек било свеже.
„После Хефестове смрти, кога су звали и Сварог, Египћанима је владао његов син Сунце, кога зову и Дажбог (Дајбог)... А Сунце цар, Дажбогов син био је снажан мушкарац... није желео да не поштује закон свога оца Сварога... Како је за њега рекао песник Хомер... Дажбог је оптужио Афродиту због браколомства с Арејом... После смрти Дажбога, Свароговог сина, Египћанима је владао Сосис“
Иако родбински односи међу словенским боговима нису доказани, из овог текста можемо закључити да је Дајбог Сварогов син. Дајбог је близак хорсу јер су оба божанства повезана са Сунцем. У средњовековним списима, при набрајању богова, име Дајбога најчешће се спомиње уз Xорсово име. Јер као и Дајбог, и Xорс је соларно божанство. Ипак постоји разлика међу њима. Дајбог је симбол сезонског сунца, и као такав он је узрок живота биљака и плодности уопште. Он даје топлоту и живот (Дај-бог). Лети је ово сунце најсветлије и најтоплије, а зими најслабије и најхладније, јер борави у подземном свету. С друге стране, култ Хорса је култ самог сунчевог светла. Он је пре дневно него годишње сунце.
Спомињање Дајбога имамо и на нашим просторима. У "Лексикону религија и митова древне Европе" који се ослања на српско народно стваралаштво, Дајбог је описан као "бог злата и сребра и ковачке вештине". То не треба да чуди јер је ковач и Сварог Дајбогов отац.
Црква је демонизовала сва словенска божанства па и Дајбога. У часопису "Вила" 1866. објављена је христијанизована народна прича из Лојанице у Србији, у којој је Дајбог (Дабог) представљен као зло божанство и непријатељ хришћанског бога:
"Био Добар цар на земљи а Господ Бог на небесима. То је тако дуго трајало. Док се Господу Богу пожали што Дабог много преко мере душе прождире, па стане мислити како би силу Дажбогову укротио. Да га убије, није могао јер је Дабог, Боже прости, био силан као и Господ Бог на небесима...Свети Тома сиђе на Земљу к Дабогу, и једнако га кушао док га није искушао: да се његова сила укротити никако не може, јер су се два цара уговорила, него ако би се у Господа Бога син родио, он би могао потражити своју очевину...А Господ Бог задијао сина. Када Дабог чује да се у Господа Бога задијао син, и да већ иде по своју очевину, од тешке јарости зине да му се једна вилечетина вукла по земљи, а друга у небо допирала, не би ли сина Божијег прождро. Али му син Божији не даде ни данути, него га удари копљем у доњу вилицу и исправи копље те му се и горња вилица на копље набоде...А све грешне душе, што их је Дабог од памтивека прождр’о, покуљају из уста и оду са сином Господу Богу на небеса."
Дајбог се сматра родоначелником Срба али и свих Словена. Спев „Слово о полку Игорову“ јасно нам говори да су се Руси сматрали потомцима Дајбога (Дажбога):
''Тад за доба тог Ољега Злославића сејала се и бујала кавга свуда, гину благо Дажбогових потомака, у бунама кнежевскима век се људски поскраћива''
Дајбог је замишљан као старац, одевен у животињску кожу, са штапом у руци којим се помаже зато што је хром. Најчешће је у пратњи вука који је такође хром. Дајбог и вук су нераскидиво повезани, јер је вук један од Дајбогових облика. Вук је, такође, сматран претком свих Срба (опширније у тексту о Вучјим данима):
„За Србина се нпр. каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук, као што сам у једном ранијем раду показао, митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа."
Веселин Чајкановић
Српска православна црква на Дајбогов дан обележава помен на српског краља Стевана Дечанског. Ако се држимо најсавршенијег календара на свету - Маланковићевог или „новојулијанског“, тај дан је 11. студена (новембра). У неким крајевима Србије на овај празник клао се црни петао на прагу куће. У кљун му се стављала длака од сваке домаће животиње, затим му се кљун везивао црвеним концем и после тога петла би обесили под стрехом. Овај празник познат је и као Мратин дан, а цео период око празника као „мратинци“ или Вучји дани. Етнолог Радомир Ракић доводи у везу Мрату са светим Мартином кога су прослављали рудари Саси живећи и радећи у Србији. Међу тим рударима било је вероватно и Лужичких Срба који су се касније лако претопили у околно становништво и пренели назив свог празника који је очуван до данашњих дана. Битно је напоменути да св. Мартин нема никакве везе са вуковима. Претпоставке да је можда овај дан био посвећен персијском божанству светлости - Митри, исто нам не објашњавају народне обичаје. Јасно је да обичаји везани за овај празник немају никакве везе са хришћанством (поготово не вукови!) већ им је порекло много старије.
Веселин Чајкановић сматра да је Мратиндан повезан са претхришћанским врховним богом код Срба и сматра да је то био Дајбог.
„Према Чајкановићу, врховни српски бог има хтонски карактер, а његов култ, мање или више, био је присутан у свим значајним обичајима. Првобитна хипостаза овог божанства имала је вучји облик са карактеристичном хромошћу која се задржала и након његове антропоморфазације“.
Бојан Јовановић/Српска народна религија у светлости Чајкановићевих проучавања
Дајбог јесте био моћан бог познат свим словенским народима, знамо да је по Несторовој Повести минулих лета његов кип био на брду изнад Кијева (уз Перуна, Мокош, Стрибога, Симаргла и Хорса) али је, ипак, тешко доказати да се радило о врховном божанству. Без обзира на то да ли је Дајбог био врховни бог Срба или није, држимо се Чајкановићевих истраживања и верујемо да је 11. студен некада слављен као Дајбогов дан.
Примањем или наметањем нове вере - хришћанства народ се није олако одрекао старих богова. Атрибути наших богова делимично су пребачени на хришћанске свеце, па тако Свети Сава на неки начин замењује Дајбога, а од народа добија надимак „заштитник вукова“ сачувавши бар на тај начин успомену на веру предака.Аутор текста УРС "Старославци"Support
MARIMARTBPTKOPasta93
