У току заједничког ручка, поред више говорника, укључујући и Његову Светост, „устао је човек у сељачком оделу, учитељ и резервни потпуковник, Мирослав Дабић, који је патетичним говором поздравио Његову Светост, у име српског сељака. Срдачно је заблагодарио Високом госту на посети, која крепи душу честитог народа Мачве и Поцерине, а душа народа нашега – велика је, широка и благородна.Ево примера – рекао је: У Првом светском рату заробише наши једног Немца и доведоше га у штаб. Веле да је био леп и мио, али устрашен смртно. У штабу се нашао и један енглески официр. Наши официри, гледајући младића, сажалише се и договораху се да га пусте, јер – можда је јединац у мајке, која га с нестрпљењем и материнском чежњом свако вече чека; можда има које ситно дете, и он је човек.Док су они тако разговарали, Немац, мислећи да се они договарају како да га убију, јер они су дивљи Балканци, којима се његов народ грдно замерио; дрхтао је и молећиво гледао у Енглеза, очекујући од њега спас. Док је Енглез инсистирао да се овај несрећник ликвидира, Срби га пустише. Збуњени Немац оде пун благодарности – културном Енглезу, који га је „спасао“ из руку српских гејака...“